Kolumne

  • 15.11.2015
    Veronauka izbor, a ne obaveza

    Autorski tekst Nikole Kneževića za Večernje novosti. Preuzeto sa sajta novosti.rs

    Trebalo bi unaprediti status samog predmeta, veroučitelja i ocenjivanja

    Kao bogoslov i neko ko se aktivno iz naučnog ugla bavi analizom odnosa između religije, politike i različitih društvenih fenomena duboko sam uveren da je princip sekularnosti kao legat prosvetiteljstva, najprirodniji okvir za uređenje odnosa između države i crkve.

    U tom kontekstu treba posmatrati i tekuću raspravu koju je Njegova svetost patrijarh srpski pokrenuo naglasivši potrebu da se sa veronaukom ode korak dalje i načini se "obaveznim predmetom".

    Nekoliko dana patrijarh nas je ostavio u neizvesnosti i u situaciji da na različite načine interpretiramo njegovu izjavu. Konačno, on je naknadno objasnio da veronauka treba da ostane obavezna za one koji se za nju opredele. Bez sumnje, patrijarh nije govorio o veronauci kao predmetu koji bi bio obavezan za sve i tu moramo biti sasvim korektni, već samo za one koji se za nju opredele.

    Ipak, ni nakon poslednje izjave u potpunosti nije jasno šta veronauka kao "obavezni" predmet podrazumeva. Da li je posredi namera da se jednom doneta odluka u prvom razredu osnovne škole od strane roditelja učini definitivnom, ne ostavljajući mesta da se ista promeni u toku svog osmogodišnjeg školovanja? Ukoliko je to značenje "obaveznog predmeta", zar time ne bi bio narušen princip slobode izbora kao jednog od osnovnih principa sekularnog društva?

    Smatram da veronauka ne bi trebalo da bude obavezna kada se jednom odabere već bi trebalo ostaviti mesta za mogućnost da se svake godine napravi isti izbor. Uostalom, zar pravo na veroispovest, te shodno tome i obrazovanje o određenoj veri, to jest, kateheza, nije stvar izbora i na koncu sastavni deo hrišćanske vere? Zašto bi nekom ko je verujući uopšte potrebno nametati obavezu kada je već slobodno doneo odluku, ili se možda neko pribojava da sledeće godine neće učiniti isti izbor. U državi u kojoj je princip sekularnosti zagarantovan Ustavom, ovo pravo ne sme da bude osporeno, niti dovedeno u pitanje. Kroz ovu raspravu ponovo dolazi do izražaja problem deklarativnosti vernika, to jest, onih koji se konfesionalno identifikuju shodno svojem etničkom poreklu i onih koji su zaista crkveni i verujući.

    Sasvim je drugo pitanje statusa veronauke i svih izazova sa kojim se veroučitelji suočavaju. Treba biti sasvim korektan i naglasiti da je veronauka suštinski marginalizovana u obrazovnom sistemu i ne uživa isti status kao drugi predmeti. Ocene su opisne i u tom kontekstu učeniku ne zavisi uspeh od ovog predmeta. Patrijarhovu izjavu treba tumačiti i u okviru ove problematike, te bi u obrazovnom sistemu trebalo doneti izmene kako bi veronauka bila ravnopravnija sa drugim predmetima. Dakle, kada se učenik na početku godine opredeli za istu onda da njegov trud zaista bude adekvatno zabeležen i utiče na prosek. Treba napomenuti i to da se ne suočava samo pravoslavni katihizis sa problemima. Male verske zajednice su diskriminisane jer veronauka od strane države nije ni prepoznata.

    Pristup u EU po ovom pitanju nije monolitan i zavisi od unutrašnjeg uređenja država. Obrazovanje može biti konfesionalno ili nekonfensionalno (kao katehizis ili kao obrazovanje o religijama ili religija i etika), obavezno ili sa mogućnošću izbora.

    U nekim zemljama poput Velike Britanije, predmet religijskog obrazovanja je obavezan ali ova nastava je nekonfensionalna i multi religijska. Slično je i u Švedskoj. Veronauka postoji kao izborni predmet u Španiji, Češkoj i Holandiji, dok u Rumuniji ima status obaveznog sa mogućnošću da učenik tu odluku promeni. U Francuskoj u javnim školama nema veronauke već se predaje predmet o "religijskim činjenicama". U skandinavskim zemljama u kojima je protestantizam dominantna religija zastupljeno je nekonfesionalno i multireligijsko obrazovanje. U Bugarskoj se bira između veronauke i građanskog obrazovanja i religije, a u Grčkoj veronauka je obavezna sa mogućnošću promene odluke, dok je u Mađarskoj veronauka izborni predmet.

    Uzimajući u obzir praksu u većini država EU, zaključio bih da je najidealniji okvir za veronauku onaj koji se već primenjuje, dakle, sa veronaukom kao obaveznim predmetom sa mogućnošću reizbora, uz dve važne napomene. Trebalo bi unaprediti status samog predmeta, veroučitelja i ocenjivanja. U kontekstu unapređenja ljudskih prava malih verskih zajednica protestantske provenijencije trebalo bi priznati status njihovih veroučitelja, uključujući i veronauku koja se održava u okviru njihovih verskih objekata.

Komentari

Crkva ima mnogo i odgovornosti i mogućnosti da doprinese miru i blagostanju sveta u kome živimo.
Nj.S. Patrijarh srpski, g. Irinej